Dusica (47) već 8 godina živi sama: „Radim u marketu, plaćam kiriju i ćutim, ali najteže mi pada kada se uveče vratim u prazan stan“ 💔

Zovem se Dušica, imam 47 godina i već punih osam godina sam razvedena. Živim sama, plaćam kiriju i radim u jednom marketu. Neću da lažem, nije mi život nimalo lak. Svakog dana ustajem, idem na posao, radim koliko mogu i trudim se da sve obaveze završim na vreme. Nekada se toliko umorim da jedva čekam da dođem kući, ali kada otvorim vrata svog stana, dočeka me tišina. Nema nikoga da me pita kako sam provela dan, da mi skuva kafu ili da mi kaže da će sutra biti bolje.

Od razvoda je prošlo osam godina, a ja sam za to vreme naučila da se oslanjam sama na sebe. Nije bilo lako početi iznova, pogotovo kada nemaš nekoga ko će stati uz tebe i pomoći ti da prebrodiš teške trenutke. Bilo je dana kada sam se pitala zašto baš meni život tako izgleda, ali nikada nisam odustala. Možda nemam mnogo, možda nemam svoj stan i sigurnost kakvu bih želela, ali imam pošten posao i ne stidim se toga. Sve što zaradim, zaradim svojim rukama.

Rad u marketu ume baš da iscrpi čoveka. Stojiš satima, razgovaraš sa ljudima, obavljaš svoje obaveze i često nemaš vremena ni da razmišljaš o sebi. Nekada se vratim kući toliko umorna da samo sednem i gledam kroz prozor. Ipak, računi ne čekaju, kirija mora da se plati, a život ide dalje. Nije mi cilj da se žalim niti da me neko sažaljeva. Samo bih volela da imam nekoga kome mogu da kažem da mi je teško, a da ne moram uvek da glumim kako sam jaka.

U poslednjih nekoliko godina mnogo sam se povukla u sebe. Nekada sam imala više poznanika, više razgovora i više razloga da izađem iz stana. Danas nemam prave drugarice sa kojima bih mogla da sednem na kafu i ispričam im šta mi leži na duši. Vremenom sam se udaljila od ljudi, a onda sam se navikla na samoću. Čovek se na svašta navikne, ali to ne znači da mu je lepo. Ponekad mi nedostaje čak i običan razgovor, onaj bez posebnog razloga, samo da osetim da nekome značim.

Znate šta najviše volim? Da rano ujutru odem u park dok svi još spavaju. Tada je sve mirno, nema velike gužve, čuje se samo poneka ptica i mogu da prošetam i sredim svoje misli. To je moje malo zadovoljstvo i trenutak kada zaboravim na sve probleme. Ali dok tako šetam, često pomislim kako bi bilo lepo da pored mene ide neko moj. Da razgovaramo, da se nasmejemo nekoj sitnici i da posle šetnje odemo na kafu. Možda nekome to zvuči sasvim obično, ali meni bi značilo mnogo.

Uveče skoro nikada ne izlazim. Dok drugi negde sede, druže se i provode vreme sa svojim partnerima, ja sam uglavnom kod kuće. Nekada pustim televizor samo da ne bude potpuna tišina, a nekada sedim i razmišljam o tome kako su godine brzo prošle. Ne treba mi luksuzan život niti muškarac koji će da mi plaća račune. Želim samo nekoga sa kim ću moći da podelim vreme, pažnju i nežnost. Nekoga ko će želeti da me vidi i kome neće biti teško da me pozove i pita kako sam.

Zato sam odlučila da pokušam da upoznam nekoga, iako mi nije lako da se otvorim posle toliko godina samoće. Volela bih da upoznam ozbiljnog gospodina koji zna šta želi i koji je spreman za iskren odnos. Nije mi važno da li ima veliko bogatstvo, veliku kuću ili skup automobil. Mnogo mi je važnije da je pošten, pažljiv i da ume da poštuje ženu. Želim čoveka sa kojim mogu da budem ono što jesam, bez pretvaranja i bez straha da ću opet biti povređena.

Ako si i ti sam, ako ti nedostaje razgovor, šetnja, zajednička kafa i neko kome ćeš se radovati kada završiš svoje obaveze, možda bismo mogli da se upoznamo. Ne obećavam bajku, ali nudim iskrenost i želju da nekoga upoznam sa ozbiljnim namerama. Imam 47 godina i ne želim da naredne godine provedem zatvorena između četiri zida. Želim da ponovo imam razlog da se sredim, izađem iz stana i nasmejem se od srca.

Ja sam Dušica, imam 47 godina i još uvek verujem da negde postoji gospodin koji će poželeti da upozna jednu običnu, vrednu ženu. Ako si ozbiljan i želiš iskreno poznanstvo, javi mi se. Možda je baš jedan razgovor dovoljan da se dvoje usamljenih ljudi više ne osećaju tako sami. ❤️